www.youtube.com/watchOvo sam pronašao na blogu Biljane Srbljanović. Evo kako se brani kosovo:
Čestitam Srbijo!
http://www.youtube.com/watch?v=5VWZoKWBYXE&eurl=http://glumac.blog.co.yu/blog/glumac/zivot/2008/02/22/kosovka-devojka-u-akciji
Došao je i taj dan. Nezavisnost Kosova je sve bliže i bliže. Hteli mi to priznate ili ne mi sada i skoro zvanično gubimo taj deo teritorije. Moram da priznam da nikada nisam ni kročio na taj deo teritorije, da čak nemam ni neku posebnu želju da odem tamo.
Gledam vesti slušam ljude koji pričaju o velikom bolu zbog gubitka teritorije. Većina njih verovatno nije nikad ni bila na Kosovu i o njemu znaju samo iz onoga što čuju na vestima. (nisam ni ja bolji od toga) Zbog toga mi nije jasno odakle baš tolika bol. Ja više osećam strah, zbog nemogućnosti našeg naroda da se suoči i prizna poraz.
Izgubili smo još jednom, hteli mi to priznati ili ne. Treba da se okrenemo i krenemo dalje. Da koliko možemo (u smilisu države) pomognemo narodu koji je ostao tamo a koji se oseća kao državljanin Srbije. Da nadjemo zajednički jezik sa Albancima i obezbedimo bolje uslove za život Srba na Kosovu.
Treba da nastavimo dalje. Realno, za Kosovo ništa učiniti ne možemo. Oni koji imaju najviše moći odlučuju u svemu, hteli mi to ili ne. Mi ne možemo protiv ostatka sveta i ako se u to do sada nismo uverili onda stvarno ne znam kada ćemo.
Slušam na pojedinim vestima o Gardi Cara Lazara koja se srpema u novi «Boj na Kosovu». Pa zbog čega da se gine. Šta će nam i Kosovo bez naroda. Narod je sastavni element svake države, važniji od teritorije. Pa zar nije bolje da izgubimo jedan deo nego treba i drugi (narod). Protiv koga ćemo i čime krenuti. Zar možemo ovako slabi na takvu silu poput Amerike. Jeste da nas Rusi «podržavaju», ali dokle će trajati ta podrška? Dok se ne dogovore o Amerikancima i sa njima uspostave divne odnose i onda krenu na Srbiju.
Svakako da se protivim nezavisnosti. To mi je slično kao i to da neko dodje u moju kući i preuzme jednu sobu i ostane u njoj da živi i pored toga proglasi je svojoj. Naravno da je moje poredjenje smešno. Ovo je problem mnogo većih razmera.
Sada smo u situaciji kada svetu treba da pokažemo naše pravo lice. Dosta su vladale predrasude o Srbima kao koljačima, ubicama... Vreme je da pošaljemo poruku mira. Možda čak i priznamo nezavisno Kosovo i pokrenemo se u pravcu poboljšanja našeg života na ostalom delu teritorije. Pokažimo svetu ko je žrtva a ko nije. Tačno je da su Srbi činili zločine u ratovima prošlim, ali nisu bili jedini, niti su svaki zločin Srbi počinili.
Ja ću u trentku proglašenja nezavisnoti minutom ćutnje ispratiti deo ove naše teritorije. Zažaliću zbog loših državničkih odluka u prošlosti. Pogledaću u oči posledicama tih odluka. Izdiću se iznad primitivizma i želje za osvetom onim koji su nam uzeli Kosovo. Pomiriću se sa tim da je ono srpsko dok kod se na njemu čuje srpski jezik:
«Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod………Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka samo slušaju.
Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će tako osvojen deo zemlje i narod kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.” (Zaveštanje Stefana Nemanje)
Na ideju blogerke "ne volim" ja napisah pesmu koju želim da prodamo nekome. Pošto je ovo moj prvi pokušaj, sumnjam u njegov uspeh, tako da sve novce od pesme poklanjam onom ko je proda. Želim samo da mi javite ko će je otpevati :) I da, pošto je ideja za ovu akciju potekla od "ne volim" ko proda pesmu duguje našoj blogerki 30%.
Nevernice
Strofa 1:
Kako mogla si da me zaboraviš,
k'o siroče na sred puta da me ostaviš?
Ljubavi našoj došao je kraj,
nek' te greje tudji zagrljaj.
Refren:
Zaboravi moju adresu i broj,
kao i to da sam nekad bio tvoj.
Ljubavi našoj došao je kraj,
nek' te greje sada tudji zagrljaj.
strofa 2:
Prema meni okrutna si bila,
ljubavi našoj salomila si krila.
Varala si mene svakog drugog dana,
Daće Bog da ostaneš sama.
Refren:
Zaboravi moju adresu i broj,
kao i to da sam nekad bio tvoj.
Ljubavi našoj došao je kraj,
nek' te greje sada tudji zagrljaj.
Strofa 3:
Prevaru ti oprostiti neću,
ljubavi našoj upaliću sveću.
Nek' sagori u plamenu nestane
Kad bez tebe moje srce ostaje.
Refren:
Zaboravi moju adresu i broj,
kao i to da sam nekad bio tvoj.
Ljubavi našoj došao je kraj,
nek' te greje sada tudji zagrljaj.
Pokušajte, da je "uvalite" nekome. Kome uspe, ja ću biti srećan što sam mu pomogao da dodje do para :).
DODATAK(izmena):
Rekli su mi da mi je ovaj tekst malo za harmoniku i da nije baš za grand, pa evo novi pokušaj. i ovu vam poklanjam za prodaju :))):
Mala plava
Kad te vidim kako prolaziš kraj mene
u meni se odmah sva lava pokrene
Tako si mi dobra, tako si mi vrela
noćas bi mi kao viski s ledom "sela"
ref.
Mala plava, želim te za sebe,
imam dobra kola, imam prazan stan
'ajde sa mnom, mala da ispunim ti san
Radiću ti sve što drugi nisu znali
maziću te nežno u snu k'o na javi.
To što si sa drugim meni boli stvara
samo da te osvojim daću brdo para
tvoje vrelo telo, divno voće zrelo
stvarno bi mi kao viski s ledom "selo"
ref
Nekada mi je veoma teško da pronadjem nešto o čemu mogu da pišem, a nekad, nekad imam toliko toga da kažem da se bojim da ću nešto izostaviti. Ono što sam sebi rekao da moram pomenuti u ovom postu je ovo glupo Valentinovo i Grand festival.
Rekao sam «glupo Valentinovo» razlog zbog čega mislim tako je jednostavan. Već dugi vremenski period za Dan zaljubljenih sam sam. Mislim da jednostavno ne želim da budem sa nekim i da zbog toga i nemam nikog sa mnom. Nekako sam jako pasivan po pitanju ljubavi, ja samo kažem ako mi je sudjeno desiće mi se. Nisam od onih ljudi koji pate zbog toga što nisu u vezi. Meni je ovo normalna situacija, i osećam se fenomenalno koliko god to zvuči. Ah, da započeo sam priču o Valentinovu. Ne smeta meni taj praznik i to javno pokazivanje ljubavi. Štaviše to mi je često veoma simpatično.
Nisam imao nikakvih planova za večeras. Zaljubljeni prijatelji su mi izlazili zajedno, a ja sam sebi nakupovao grickalica i odlučio da ostanem kući i buljim u televizor. Dugo to nisam radio pa sam zaključio da bi mi prijalo. To će me kasnije dovesti i do Grand festivala, ali da nastavim: Stiže meni poruka da izadjem sa nekim na piće u 15 do 7. Pogledam u mobilni, nemam taj broj u imeniku. Ju, neko me se setio, možda želi da mi izjavi ljubav... Svašta mi je prošlo kroz glavu. Odlučim ja da pošaljem poruku da vidim ko je, jer je ta neka znala moje ime.
Stigne meni poruka. To je bila moja drugarica Jana, stigla je u grad, pa da se vidimo, jer ja ionako sutra putujem. Spremim se ja na brzinu. Izadjemo mi. Udjemo u jedan kafić koji je inače na tri sprata. Prizemlje puno. Na prvom spratu, kaže konobar sve puno. Krenemo u podrum i izadjemo brže nego što smo ušli. Sve par do para. A mi samo željni priče na miru, bez muzike uživo, sveća i ostalih romantičnih stvarčica. Da iskukamo jedno drugom što nemamo nikog, da se pojadamo o problemima i obavestimo jedno drugo o novostima. Dakle prvi razlog zbog čega mrzim Dan zaljubljenih je što ne mogu da nadjem sto u kafiću, bez rezervacije.
Našli smo mi i sto i počnemo priču. Na samom početku, Jana mi se poveri da je i ona našla nekog, upoznali su se nekad davnoi večeras izlaze. Šalje on njoj romantične poruke, sladunjave i .... Ma hoću i ja nekom da šaljem... Razlog što mrzim Valentinovo je i što na taj dan nemam sa kim da budem sa nekim jer svi imaju nekog, samo ja nemaaaaam.
Kad smo se razišli ja se vratim kući. Prilično rano. Upalim ja TV, počinje Grand festival. Dobijem gomilu poruka koje mi govore da ovo ne propustim nikako jer su rekli da će biti bolje od Beovizije i da će sve biti zvezda do zvezde. Na brojne nagovore rešim ja da se žrtvujem uzmem litar vina i sednem pred TV. Gledam, čekam ono «zvezda do zvezde» kad tamo sve moj do mojega. Izvinite ako sam vulgaran, ali ako je ovo bolje od onog što nas čeka na Beoviziji onda ću to i da prespavam.
Eto to čudo još traje. Meni čak ni vino boli ne blaži, srce mi drugu utehu traži J. Eto čak sam i ja počeo da klepam rime. Skontao sam da Marina Tucaković treba da plaća one kazne za monopol, jer drži apsolutni monopol u pisanju nečeg što bi trebalo biti pesma. To bi mogla biti korist od ovog festivala. Udare veći porez Marini i odmah prihod za državni budžet. Ne mogu više ni vas da terorišem. Odoh da završim ovo vino, a vama, vama sretan dan zaljebljenih pa se volite ako imate sa kim... «A ja ću da živim sam, navik'o sam tako...» (Uš, što znam tekstove)
Kako smo mi u Srbiji glupavi! Znam da ne treba da generalizujem stvar, ali kad gledam neke naše javne ličnosti stvarno mi dodje da polidum. Nisam radikal, ne zastupam ideje o velikoj Srbiji, ne mrzim druge... Mogu reći da sam sa političkim stavovima mnogo bliži LDP-u nego radikalima. Medjutim, to je sada nebitno.
Pre neki dan gledam na HTV-u Piramidu. U njoj gost neka gospodja Škare i još neka Hercegovka i naravno Alka Vujica. Ta žena mi je dugo bila veoma interesantna. Sva otvorena, slobodna, sa zanimljivim životom. Medjutim u toj emisiji me je jako razočarala. Kada su počeli da se pojavljuju hrvatski izvodjači po našim medijima ona je došla medju prvima. Ja se zaista slažem sa tim da za umetnost (ma kakvu) nema, i ne treba da bude granica. Uživala je u Srbiji, provodila se. Bila je i na premijeri Čarlstona za Ognjenku, sva vesela i srećna. I sve je to divno, u Srbiji je izbegavala politička pitanja, hvalila Srbe i Srbiju...
Ali, u Piramidi tema je bila u vezi sa Kosovom. Alka je rekla da su Srbi to sve zaslužili, da su se oni grozno odnosili prema Hrvatskoj i da je to zaslužena kazna. Rekla je da Hrvatska treba da prizna Kosovo, odmah nakon Vatikana. Tu temu je iskoristila i da se zahvali Islandu što je priznao Hrvatsku uz komentar «Imali su hrabrosti da nas priznaju, jer su im Srbi daleko.»
Ja stvarno ne znam kako neko takav ima obraza da se kasnije pojavi u toj istoj Srbiji medju Srbima. To je sramota, pa oni bi nekom našem zabranili doživotan pristup njihovom medijskom prostoru. Ne volim Cecu, ne slušam njene pesme, ide mi na živce, ali njoj su zabranili da se pojavi na Novoj Tv, jer je žena Arkana. Ako oni tako poštuju sebe, zašto bi mi ljubili ruke onima koji po nama pljuju. Znači, Alki nikako ne bi trebalo dozvoliti ni minut medijskog prostora u Srbiji.
Na Fox-u danas gledam neku emisiju, iskreno ne znam kako se zove. Govorili su o mobilnim telefonima, pa su me zainteresovali. Gost je medju njima bila i izvesna Jelena, koja je bevala u nekom bendu, i imala ambicije da peva za Magazin na nekom njihovom koncertu. Medjutim, oni joj nisu dali, jer je iz Srbije. Pa je ona sva ponosna pričala kako je pevala u Podgorici i da je pevao i Magazin, tako da ona kao da je pevala za Magazin. Nakon toga je pevala njihovu pesmu. Posle toga, pričala je kako je jedina Srpkinja koja je posle rata pevala na koncertu Olivera Dragojevića, kao gost Kemala Montena. Pa ja ne mogu da verujem, pa ja ne bih ni na koncert njegov došao.
Samo se pitam imaju li srpske javne ličnosti imalo dostojanstva. Nisam nacionalista, nikada ne bih ratova ni za šta. Ali imam neko nacionalno dostojanstvo preko koga ne mogu da predjem. Potpisao bih sprazum sa EU, jer bi mi, verovatno, bilo bolje kada bi smo bili u EU, ali ne bih otišao na koncert onih koji govore loše protiv moje zemlje i mog naroda. Kakva god da je Srbija –moja je. Mi, koji živimo ovde možemo da govorimo svašta o njoj kako bi poboljšali situciju u zemlji. Ali drugi da govore loše o mom narudu nemaju pravo, kao što ni ja sebi ne bih dao pravo da govorim loše o njima.
Sedim ja kući, spremam kolokvijum, više ne znam gde mi je glava, sve mi se izmešalo, kad mi zazvoni telefon. U poruci piše «Prebaci Svet Plus.» Ništa više, samo to. Ok, ajd da prebacim. Krenem ja da tražim daljinski u hrpi papira...Ah, digitron. Ja se baš pitao gde je? A tu je i daljinski. Namučih se dok ga nadjoh, još samo da nadjem i taj Svet plus. Evo i njega... Vau, šta je ovo. Zar prikazuju porniće u sred bela dana??? A ne, to je spot nove pevaljke «popularne muzike», da me ubijete ne znam ime. Ali znam da se u pesmi pominju svi kontineti + Aljaska.
Prosto ne mogu da verujem do koje granice može ići ljudski kretenizam, da je to neverovatno. Na kakve smo mi grane spali. Cura koja peva stvarno izgleda fenomenalno. Izvajana je samo tako, ali njena pesma, njen spot. Pa ne mogu da verujem kako nekome mogu dozvoliti da sebi da za pravo da kaže da je pevač.
Da cura se u pesmi «nabija» kao prfesionalna porno glumica, dahće i nabraja kontinete i govori šta bi sve radila tom nekom momku koji podseća na kontinente + Aljaska. Ako sam dobro shvatio smisao. U stvari ta pesma i nema smisao. Pa zar je to nešto što treba da slušamo. Pa to je teror nad normalnim svetom.
A pesmu je napisao niko drugi no gospodja(?) Tucaković. Pa ja ne znam šta ta žena «koristi» čime se fiksa kada piše tako «divne» tekstove. Mislim da bi joj svi pesnici sveta pozavideli. Nije mi jasno kako neko nema ni malo samokritičnosti. Pa ja ne bih dozvolio da se moje ime nadje iza takvog teksta pa ne znam za koje pare.
Ne znam zašto ljudi uopšte kupuju te tekstove kod nje. Mislim ja takve tekstove mogu sklepati za pet minuta. Evo ja se nudim, pisaću vam svima takve tekstove besplatno, i još ću vam ako treba ja plaćati da se nikad ne spomene da su moji. Pa zar zbog takve jedne glupače, da mladi, kreativni ljudi ne dodju do izražaja? Kad ste čuli poslednji put neku dobru pesmu, divnog teksta i muzike? Ne puštaju to više zbog Marine i sličnih njoj.
Ovo mi je drugi put da se traumatiziram zbog narodnjaka u poslednje nepune dve sedmice. Prvi put je bilo dobrovoljno, a sad su me na prevaru maltretirali. Pozdrav svima, odoh do psihologa, da se lečim.
P.S. dodao sam link za spot, uspeo sam da ga pronadjem, ali ne znam drugačije da ga postavim osim ovako.
Iz Štampe:
Poštovani čitaoci, dugo ste čekali na ovaj intervju, i konačno na stranama vašeg omiljenog časopisa Sranje možete da čitate o Žiški. Dugo smo pregovarali i dogovarali se za ovaj intervju, jer je Žižški, upravo izašao novi cd, puno je poslovnih obaveza, i koncerata, promocija. Žiška nam je ipak pružila čast i dala intervju E X L U Z I V N O za naš časopis.
Žiška je na intervju došla, jako vesela i raspoložena, pa smo je na samom početku upitali šta je razlog njenoj sreći i da li je zaljubljena?
Pa, jesam. Zaljubljena sam. Ne mogu sad da vam otkrijem ko je to. Želim da sačuvam moj privatni život od očiju javnosti. Bez obzira što sam ja javna ličnost, ne treba ljudi da znaju šta ja radim kad nisam pevačica. Ne moraju oni da znaju s kim se ja družim i s kim izlazim. Ja moju karijeru ne želim da gradim na skandalima već na moji velikim glasovnim potencijalom.
Znači nećeš nam otkriti ime tog sretnika?
Ja bih htela, zaista, ali ne mogu. On nije javna ličnost. Nije on za eksponiranje. Dosta je što se ja eksponiram.
Dobro, vidimo da nam nećeš otkriti njegovo ime pa ćemo preći na druge teme. Tvoj novi CD se odlično prodaje, šta je prvenstveno razlog tvog uspeha?
Kvalitet pre svega. Sa mnom su radili samo najbolji autori. Kao što su Marina Tekstoklepić i Mili Muzikokradić (ime ovog kompozitora mislim da nije tačno, ali tu bi se moglo naći ime bilo kog kompozitora naših pesama). To su vrhunski hitovi. Kad se Mili vratio sa odmora po istočnim zemljama, on me je nazvao i reko Žiki draga, napisao sam divnu muziku. Bio sam na odmoru, i po diskotekama mi je dolazila takva inspiracija da je to nenormalno. Ja sam odmah nazvala Marinu, ona je bila oduševljena. Kupila je odmah 30l neke domaće brlje, našljokala se i sklepala predivne tekstove, na ove melodije.
Da li na albumu ima etno pesama?
Znate kako, danas se etno upotrebljava za sve i svašta. Moj CD je pravi etno, mogu se čuti samo buzuki, zurle i pojedini instrumenti koji možda podsećaju na turske, ali su u stvari izvorni srpski, samo to malo ko zna. Ma kažem vam sve sam etno do etna.
Vidimo sa novim albumom tu je i novi stajling, otkud te promene?
Ja sam otišla kod mog dragog stiliste Nemam-pojma-o-modića i on mi je dao divne predloge za novi CD. Ja se inače bez njega ne znam ni obući. Ja kad vidim da napolju pada kiša, ja njega nazovem da mi kaže šta da obučem. Rekao je ti si naša Viktorija Bekam. Oterao me kod frizera da mi kosu odseče kao i kod Viktorije. To vam je inače frizer koji je frizirao čivavu Paris Hilton. Ma čovek svetski ekspert. On mi je sredio frizuru. Naravno moj kreator je bio i još uvek je Darko Propalokreatorić. I tako smo dobili dobitnu kombinaciju.
Da li će ovaj novi album biti propraćen i novim spotovima?
Jao, pa Deki Kičeromanijak, je već režirao jedan spot. To je predivan spot, vrhunac naše turbo folk umetnosti. Ja izgledam predivno, oko mene gomila muškaraca u jebozovnim pozama... Ma pravi hit.
Za kraj nam reci šta očekuješ od novog albuma i neku poruku našim čitaocima!
Pa očekujem hitove,i da će se publici dopasti. Ja to sve radim zbog njih. Iz ljubavi, meni pare nisu bitne. Čitaocima poručujem da slušaju moj novi hit Bensedin i da uživaju u životu.
A.R.
P.S. Zbog ovog intervjua sam riknuo 39 RSD, jer sam kupio novi broj Sveta. Nadam se da vas je blog zabavio te da te pare nisu bačene bez razloga. Dobro, novine su iskorištene kao podloga u fiokama tako da nije strašno što sam ostao bez tih para J
Ove godine, sam odlučio da ga provedem u svom gradu, jer u njemu nisam bio dosta dugo. Prijatelji su me pozvali u crkvu, i ja sam zaista bio srećan što idem sa njima. Ne idem često u crkvu, nisam neki veliki vernik i mogu reći ne osećam potrebu da odlazim u crkvu često. Eto odem tako kad-kad i to je sve. Očekivao sam da će me dočekati, topla praznična atmosfera, razdragana lica, spremna na razgovor... Vatricu koja gori... Svetlost sveća koja obasjava crkvu...
Umesto toga dok sam dolazio čula se «divna» muzika, «zavičajna». Je ne znam od kada su to Božićne pesme zamenjene pesmama o haškim optuženicima. To nije moj zavičaj, ja ne dolazim iz krajeva odakle su pesme poput tih. Ti pevači ne potiču iz mog grada i u mom gradu su nekad nepoželjni.
Probijem se ja kroz to kolo (narodno) i dodjem do vrata crkve. Udjem i kad u nesvest ne padoh. Stoji sto sa ikonama i dve čikice, za koje na prvi mah pomislih da naplaćuje ulaz, prikupljaju priloge i zapisuju ko je bio koliko darežljiv za vreme praznika. Ajd, valjda će pare dati nekom kome su potrebne. Dodjem ja do ikona, svi ostavljaju pare na ikone, a poret stoji čovek sa metalnim sefom, koji te pare uzima, da se ne gomilaju. Ja stanem, ne znam da li da ubacim u kasu ili da stavim na ikonu. Rešim ja tu dilemu nekako i izadjem iz crkve.
Stvarno je žalosno na šta se naš Božić napravio. Pa kakav je to duh. Prostote, vulgarnosti... Veličaju se osudjeni za ratne zločince u sred hrama dobra, pod blagoslovom svetih otaca. Pa zar smo se u to pretvorili, ja takave običaje ne znam. Ja tako nisam vaspitan. Meni je Božić nešto drugo. I ne želim da mi ga ukaljaju. To je nešto sveto, dan kad mi dodje najbliža i najdraža rodbina, dan kad listam stare albume, kad se sećam onih koji nažalost nisu sa nama. Dan kada su svi dobri svi dragi... Dana kada osećam sreću i ljubav...
Meni Badnje veče nije svadbarsko veselje ispunjeno najnižim strastima. Badnje veče nije veče kada se veličaju osudjeni za ratne zločine, niti pozivaju na mržnju putem pesmama prema drugim verama. To nije dan kada drugima psujemo zato što nisu Srbi.
Kakve samo poruke ljudi šalju dok čestitaju Badnje veče i Božić(neću sad da se sad osvrćem na pisane čestitke koje su skoro izumrle). Evo jedne koju sam ja dobio i uopšte me nije obradovala jer ne volim taj način čestitanja: «Badnjeg jutra Badnjak sjeci, kao što su naši preci, pa zapucaj iz pušaka rad dušmana i Turaka. Nek prodane vide glave kako Srbi Božić slave!» Pa ja ne slavim tako Božić. Želim svima dobro, pa i dušmanima, nek' im Bog oprosti, nisu jedni krivi što im ja smetam. To kako slavim Božić bi mi bilo mnogo bolje da upoznaju na neki drugi način, ovako me je sramota, da vide. Pa ima svi da nam se smeju zbog toga.
Eto, bilo kako bilo. Božića nam nema u onom pravom obliku. Ja ga pokušavam malo sačuvati medju zidovima moga doma. Molim one koji su ukrali Božić u mom gradu da ga vrate, neću im ništa!
Sretan Božić svim onim koji ga slave i sve najlepše i onima koji ga neslave, da smo svi živi i zdravi.
Nova godina je stigla. Sa njom su nam stigle i nove nade i nova očekivanja... Sumiramo utiske, želimo svima ostvarenje zelja, radujemo se što je smo ispratili staru godinu...
Ja sam pre par dana seo u pregledao utiske i prisetio se stare godine. Prelistao sam stare fotografije procitao svoj dnevnik... Bila je to za mene divna u uspešna godina. Neki moji prijatelji kukaju i kažu da ne mogu da opišu koliko su srećni jer je 2007. iza njih, a meni je nekako žao što je otišla. Ne bih imao ništa protiv da i ova nova bude kao i prethodna.
Imao sam dosta uspeha u ovoj godini, što sam želeo zaista mi se ostvarilo. Mada ne vidim da je to nešto sad povezano sa godinom, kao godinom. Medjutim bilo je lepo. Došao sam u novi grad počeo samostalan život, koji mi je još uvek drag i zanimljiv. Upoznao sam dosta novih ljudi. Profesionalno dokazao da mogu ono što želim. Zaista divna godina za mene.
Ali kad se osvrnem na stvari koje su se dešavale mimo mene, to i nije bila baš divna godina. Ove godine je umrlo dosta ljudi, što širokim narodnim masama poznatim, što onih koje ja znam. Doduše, ovi koje poznajem su bili i prilično u godinama. Ovu godinu je svakako obeležio odlazak Tošeta Prosekog, koji ja izbegavam da pominjem bilo gde. Ljudi to koriste kako bi preko njega privukli pažnju na sebe. Zatim su umrli i učesnici Velikog Brata. Šou možete osporavati ili ne, ali zaista je tragično što su tako mladi životi otišli u nepovrat. Pre njih je ovaj svet napustio i čuveni Pavaroti... Zaista jedna tužna godina na tom polju.
Opet, ovo je i godina u kojoj je Srbija dokazala da nije kriva za genocid koji su pojedinci učinili za vreme rata u Srebrenici. Ali je dokazala da nema poštovanja prema sebi, jer još uvek nije uhvatila one koji ne misle o budućnosti svoje domovine, a za sebe tvrde da su heroji.
Ovo je bila i godina u kojoj su radikali ponovo došli na vlast u skupštini, na svu sreću kratko. Bila je to i godina kada je narod Srbije dopustio da je jedan nevaspitani i nekulturni stvor(ne zaslužuje da se zove čovekom) Velimir Ilić vuče za nos, sa ugovorom o koncesiji za auto put Horgoš-Požega.
Bila je to i godina u kojoj se naša zemlja pokazala idealnim svratištim za sve manijake, pedofile... Jer se naše sudstvo još jednom pokazalo jako "strogo" sa svojim presudama. Bila je to godina kada je Srbija odlučila da sagradi crkvu na mestu gde je vladika štrajkovao zbog zabrane ulaska u Crnu Goru, umesto da pomogne u rešavanju problema kuća za žrtve nasilja, svratišta za beskućnika, javnih kuhinja. Kao da crkava nemamo dosta.
Kada pogledamo zaista užas. Ali bilo je i predivnih momenata, momenata kada su svi bili ponosni što su iz Srbije. To su uspeh Marije Šerifović na Evroviziji, uspesi Novaka, Jelene i Ane. Godina kada je učinjen, makar i mali pomak u približavanju EU....
Ako bih vam rekao da vam želim sve što želim i sebi, možda bih pogrešio,jer ne želimo sve isto. Želim vam ono što i vi želite sebi. Neka vam ova godina donese ono što dugo očekujete i iskreno želite. Volite, budite voljeni, borite se za život, jer je samo jedan. Ne gledajte na problema pesimistički, jer su stvari onakve kave mi želimo da budu. Dajte sve od sebe da prevazidjete probleme, uspećete, ako to iskreno želite. Neka vam je sa srećom i ŽIVELI!!!
Kud ide ovaj svet? Možemo li zaista dogurati niže nego što zaista jesmo? Vidi li se negde kraj ovog našeg dna? Dotakli smo ono dno od koga nema dalje. Vrednosti su totalno uništene. Nema više morala, savesti, dobrog ukusa i još mnogo čega...
Večeras razgovaram sa drugaricom koja ide kući (studira, pa ide u svoj grad) na neki rodjendan. Kaže: „Jedva čekam da dodjem da zgrabim onu jednu kriglu piva. Ma ima da se olešim pet dana neću da se dižem. Jebem mu i fakultet i sve nisam se naroljala od kako sam došla ovde. Samo da mi je da se oduzmem od alkohola.“ Naravno uz sve to ona podrazumeva i nezaobilazne narodnjake i svoje drugarice koje će se takodje „naroljati ko maajke“, šta god taj izraz značio.
Pa zar smo stvarno do toga došli, da devojke tako govore. Ne mislim da bi i muškarci trebalo tako da se ponašaju, ali zar su i devojke pale tako nisko. Gde je nestao onaj divni provod uz gitare, po neku čašicu vina, viceve, i duge razgovore pune smeha... Nemojte mi reći da to nigde ne postoji, postoji.
Sa mojim prijateljima se upravo tako znam provesti. Nisu nam potrebni ni alkohol, ni novci ništa da se provedemo. Dovoljni smo jedni drugima, tako nam je lepo da bi veće količine alkohola sve to uništile.
Imam 19 godina, ali ne mogu da shvatim šta neko vidi u tome da se oduzme od alkohola, da ne zna ni šta je radio, da mu drugi prepričavaju gluposti koje je pravio/la. Pa ja to stvarno ne shvatam. Gadni su mi oni koji ne znaju da se kontrolišu. Ja bih umro od sramote kad bih se napio da ne mogu da se kontrolišem i da uz to pravim gluposti. Prosto mi se povraća kad čujem kako neko planira kako će da ide da se opija.
Pa zašto si ti veća faca što se ponašaš onako kako većina, tih bolesnika veruje da treba da se ponašaš. Pa ti ljudi nemaju karakter, važno je samo ono što drugi i televizija kažu da je in i cool.
Ja neću da budem deo te grupe, neću da se opijam, da slušam narodnjake. Neću da drugima dopustim da mi prepričavaju moj život. Neću da mu dozvolim da prolazi pored mene, a da ga se ja ne sećam. Ne treba mi ni alkohol, ni narodnjaci. Treba ju mi prijatelji i divne večeri i provod su nam zagarantovani.
Ovaj post sam napisao na mom starom blogu glumac.blog.co.yu Pokrenuo je odredjene diskusije na mom blogu i privukao pažnju posetilaca. Ja se nadam da će se i vama svideti.